Noćne životinje

Uznemiravaju me. Noćne životinje. Mjauču i motaju se pod krevetom, grebu vrata. Saplićem se o prag, izlazim. Ulice vode uglavnom ka piću. U redu. U meni uvek prvo rastu krila. Kasnije rep. Završava otrovnom bodljom. Koristim ga kao katarku dok plovim nazad kući. Noć je gotova, tako kažu autobusi. Najčešće se ujutru zateknem sa sopstvenom žaokom posred čela. Nikada ne pravim šale o tome. Ogromna greška.

Nikola Đurica piše pesme kada čuje Noćne životinje, njihove žudnje, očnjake, račvaste jezike, koje razaznaje jasno, i razume, jer u nama su. Ipak, autor im prilazi bez velikih i skrivenih namera, neagresivno, samo želeći da prepozna njihove oblike među senkama – dok noć pada brzo, noć pada potpuno, on ih se i ne plaši, niti se bori da ih ulovi ili o njima isuviše sazna; malim brojem biranih i neretko obojenih reči, Nikola slika, ne priča, s ponekim nenametljivim zaključkom na umu: dobro je znati / još bolje videti. Pored stihova koji blesnu kao sudar na pustom autoputu što se smatrao gotovo nemogućim, i sličnih, u ulozi kapije, ulaska u dvorište pesme kao u život nanovo izmišljen (crvenih očiju ulazim u sada zelen svet), ovaj pesnik, tokom zabrane lova na samog sebe, ostavlja nam mamac dozrele misli i u onim pesmama za koje nismo znali da bismo ih mogli voleti – upravo jer u njima vrebaju Noćne životinje, podsećajući nas da i u mraku budemo budni za svet, i sebe, gledajući kako možda odavno nismo, onako... kako jeste?

Nikola Đurica je rođen 1986. u Beogradu. Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Osnivač je organizator i voditelj poetskih večeri Pet Minuta Pažnje koje se održavaju jednom mesečno od 2017. godine. Moderira različita književna dešavanja. Svira bas gitaru u bendu Potop.